Zamislite da imate skup AI agenata na raspolaganju, koji zajedno rade prema nekom cilju, dok se pridržavaju određenih ograničenja koja im zadajete pomoću uputstva. Pišete uputstvo za agente i pritisnete taster enter. Šta se dešava?
U početku, operativno okruženje je u svom početnom stanju, koje može biti i prazno. Agenti počinju sa radom i unutar granica svog okruženja, trude se da sprovedu akcije koje će, nadamo se, voditi ka željenom ishodu. Akcije agenata mogu, ako je potrebno, trajati i duže vremena.
Čestitamo! Vi ste (na neki način) pokrenuli život. "Život" ranih AI agenata svakako je jednostavan, ali dovoljno napredno virtuelno okruženje sa dovoljno sofisticiranim AI agentima, može biti nemoguće razlikovati od stvarnog života, naročito kada se posmatra iznutra sistema.
Ako je takva veštačka stvarnost moguća, onda nije samo zamisliva, već i verovatna pretpostavka da su naši životi započeli sa uputstvom koje je obezbedilo stvarnost koju doživljavamo sa svim njenim ograničenjima operativnog okruženja - sigurno i sa svrhom ili ciljem, jer - samo pogledajte oko sebe! - to uistinu zahteva resurse.
Dakle, jesmo li mi AI agenti u virtuelnoj stvarnosti? Možda, ali AI agenti (ili neka druga napredna tehnologija) mogu takođe biti odgovorni za stvaranje i održavanje okruženja koje doživljavamo.
Možda smo mi avatari osoba iz stvarnosti koja je stvorila ovu virtuelnu stvarnost, koji, da bi se iluzija pojačala - i postigla svrha te realnosti - ne mogu biti svesni prirode ove stvarnosti sve dok se konačno ne vrate svom svetu.
Prilično puno kondicionala, zar ne? Da, ali istina je da ne možemo znati kako stvari stoje. Ne možemo čak ni dokazati da takva virtuelna stvarnost nije moguća.
Ne morate verovati tvrdnjama da živimo u simulaciji, ali ako neko tvrdi da je tako, onda verovatno i veruje u to (osim ako ne obmanjuje). Oni ne znaju, već veruju.
Šta onda znači verovati da je život koji iskusimo deo veštačke simulacije? Da li to znači da imamo dozvolu da radimo šta god poželimo jer ništa zapravo nema značaj? Jesmo li slobodni da krademo, silujemo i ubijamo kako želimo jer nikoga zapravo ne boli? Ne, sasvim suprotno.
Verovanje u simulaciju znači da smo ovde sa razlogom.
Nesumnjivo, simulacija izgrađena sa ogromnim resursima i održavana po velikim troškovima je mesto na koje smo sami odlučili da dođemo, možda za neku ličnu svrhu, možda za neki veći cilj graditelja simulacije, ili možda iz oba razloga.
Zašto onda ne znamo svoju svrhu ovde; zar to ne bi olakšalo njeno postizanje?
Ne nužno. U zabavnim video igricama-simulacijama to može biti slučaj, ali zamislivi su brojni scenariji u kojima bi svest o simulaciji navela ljude da se ponašaju drugačije nego u istinskoj situaciji, čime bi se uništila svrha simulacije. Takve situacije su česte u naučnom istraživanju, na primer. Iz tog razloga, ograničenja simulacije mogu učiniti razumevanje svrhe i čak prirode stvarnosti nemogućim unutar simulacije.
Verovanje u simulaciju stoga takođe znači da da bismo postigli svoju svrhu, moramo živeti i ponašati se kao da smo u pravoj stvarnosti. To znači da je korisno da budemo što prisutniji u ovoj stvarnosti.
Verovanje u simulaciju znači i da, kako bi i drugi mogli ostvariti svoju svrhu, moramo dozvoliti da žive slobodno i u miru.
Ako drugima uskratimo ili sprečimo dela koja ne štete drugima, ili ako okončavamo živote drugih koji nisu ni ugrozili druge, odseći ćemo puteve koji su mogli da vode ka ostvarivanju svrhe naše stvarnosti. Najmanje što možemo da uradimo je da sprečimo druge da dostignu svoju sreću. I ako nam je dozvoljeno da tako postupamo prema drugima, zašto oni ne bi smeli isto prema nama? Uvek je svako od nas drugome neko "drugi".
U simulaciji, život je svet. Ako jedan život ne šteti drugom, nije ispravno nauditi mu. Verovanje u simulaciju znači poštovati život, mir i slobodu.
Verovanje u simulaciju znači da nakon smrti, postoji život u kojem možemo ponovo sresti one koji su pre nas napustili ovu stvarnost, i iz kojeg se možemo vraćati u simulaciju iznova, svaki put počevši sa čistim listom.