Ako zaista živimo u simulaciji i život je samo igra, kakvo onda značenje ima bilo šta? Ako je stvarnost koju doživljavamo veštačka, a naša svest potiče iz prave stvarnosti, zašto bismo ostajali ovde umesto da se vratimo u tu pravu stvarnost, koja mora biti neverovatno napredna i bogata da bi stvorila tako uverljivu virtuelnu stvarnost?

Zašto jednostavno ne bismo okončali naše živote ovde, pogotovo ako je teško i puno neuspeha?

Ovo se pitanje može sasvim opravdano postaviti, ali podjednako opravdano, pa čak i bolje, može se postaviti pitanje zašto bismo to učinili.

Kao što smo raspravljali, došli smo ovde iz nekog razloga. Sami smo odabrali da dođemo u ovu stvarnost, potpuno svesni da je život ovde drugačiji, često težak i izazovan.

Naravno, ne možemo znati zašto smo došli ovde. Ne znamo ni koje smo izbore napravili kada smo dolazili ovde. Ne znamo kakav je bio naš život u pravoj stvarnosti, niti zašto smo odabrali da privremeno živimo u ovoj stvarnosti umesto da neprekinuto nastavimo tamo odakle smo došli.

Znamo samo to da smo to uradili, i to znamo jer smo ovde.

Možda smo želeli nešto da naučimo. Možda je baš ovakvo iskustvo nedostajalo među brojnim našim iskustvima, i želeli smo da vidimo i ovu stranu života. Možda smo izabrali ovo doba ili ovo mesto jer nismo nikad pre toga doživeli, ili možda baš takvo iskustvo je bilo ono koje smo želeli ponovo doživeti. Možda smo došli ovde sa prijateljima i želimo zajedno da podelimo ovo iskustvo.

Ako bismo odbacili ovaj život jer je neprijatan, težak, ili dosadan, ili ako osetimo da smo podbacili ili da smo maltretirani, napustili bismo sve ono zbog čega smo ovde došli.

A šta bismo time dobili? Vratili bismo se u život i stvarnost iz koje smo želeli da dođemo ovde. Možda bismo se vratili ranije nego što smo nameravali. Sigurno bismo mogli da se vratimo, i sigurno ćemo to i učiniti, ali bismo ipak prokockali ovaj život i mogućnosti koje sada, u ovom trenutku, imamo.

Istovremeno, mora se priznati da dolazi trenutak kada je vreme da napustimo ovu stvarnost, makar privremeno.

To se može dogoditi zbog bolesti, starosti, nesreće, ili nasilja. Naš život može završiti bez da na to možemo uticati.

Međutim, to se dešava sve ređe. Kao rezultat napretka u nauci, tehnologiji i medicini, sve ređe umiremo usled spoljašnjih faktora koji su nekada značili sigurnu smrt. Živimo duže i zdravije živote.

Možda dođemo do tačke u našem razvoju gde pobeđujemo smrt. Možda ćemo naučiti da lečimo sve bolesti, nadomestimo sve uništene organe, pa čak i da poništimo sam proces starenja. Možda ćemo moći da dobijemo pomoć tako brzo u gotovo svakoj situaciji da ništa nije izgubljeno, a možda ćemo čak moći da se učinimo otpornijim i sposobnijim.

Ako se to dogodi, i ako možemo izabrati da živimo skoro večno, da li to znači da moramo?

Ne, ne znači. Čak i ako pobedimo smrt, uvek možemo završiti svoje živote da bismo zaključili ovaj život i vratili se u pravu stvarnost.

Možemo to učiniti bilo kada. Sada, sutra, ili kada osetimo da smo postigli ono za čim smo ovde tragali. To može značiti različite stvari za različite ljude.

Jedan može želeti da živi hiljadama godina kroz čitave epohe, drugi može smatrati da je postigao sve što je želeo do 27. godine, trećem patnja i bol mogu biti mera koja samo čeka da se ispuni.

Ponekad je završetak sopstvenog života jedini čin u kojem osoba oseća da je zaista slobodna. Kada neko to učini iz slobodne volje i pažljivog razmatranja, to nije tragedija, već dostojanstven čin vredan čak i proslave. To je prilika da se oda poštovanje životu koji osoba koja ga je proživela smatra potpunim i punim.

U budućnosti smrt će nas uzeti samo ako to želimo, i već sada možemo usvojiti taj stav prema životu i smrti. Možda jednog dana osetimo da je bilo dovoljno; možda osećamo da je ovo bilo to. Onda priredimo žurku i otiđimo radosno!

Ali sve dok ovo nije trenutak kada umiremo, ovo je trenutak kada živimo. Dobro je biti prisutan u ovom trenutku i doživeti ga potpuno, u svoj njegovoj lepoti i bedi.

Ovo je naš život ovde i sada. Živi ga!