Nazvati stvarnost simulacijom ne predstavlja potcenjujući termin, kao da sve što ovde doživljavamo nije autentično?
Ne, jer ako zaista živimo u simulaciji, onda je to tačan i adekvatan termin gledano izvan simulacije. Mi sami koristimo istu reč za simulacije koje stvaramo. A ako bi se unutar simulacije koju smo mi stvorili napravile nove simulacije, ta simulacija bi ih nazvala (na svom jeziku, naravno) simulacijama, a našu kreaciju stvarnošću.
Razlika između stvarnosti i simulacije je u tome gde se termin koristi. Mi nazivamo okolinu koju doživljavamo stvarnošću, dok okoline koje stvaramo nazivamo simulacijama. Unutar naših simulacija, one bi se doživljavale kao realnosti, barem kada postanu dovoljno napredne da entiteti unutar njih mogu formirati mišljenja o prirodi stvarnosti.
Na sličan način, u stvarnosti - nazovimo je Arhe - koja je stvorila stvarnost koju mi doživljavamo, ona se zove simulacijom, dok se Arhe naziva stvarnošću.
Drugim rečima, sve stvarnosti su simulacije u očima svojih kreatora, dok su realnosti za svoje stanovnike. Jedini izuzetak od pravila je osnovna stvarnost, Anarhe, koja nije stvorena i jednostavno postoji, a iz koje potiču sve druge stvarnosti.
Šta ako živimo u osnovnoj stvarnosti? Tada bi bilo greška nazvati stvarnost simulacijom, zar ne?
Istina, tako bi bilo. Ali, kao što smo već raspravljali, malo je verovatno da živimo u osnovnoj stvarnosti ako je kreiranje simulacija moguće.
Naša stvarnost bi mogla biti Anarhe, ali hiljadama godina zaključujemo da stvarnost koju doživljavamo nije Braman, Tao, Sunyata, Nebo ili Al-Haqq, već kreacija ili iluzija nekoga ili nečega, ispod, iza ili izvan koje leži prava stvarnost - Arhe - koju ne možemo shvatiti u ovoj stvarnosti.
Iako danas, u svetlu materijalizma, empirizma i racionalizma smatramo stvarnost koju doživljavamo i opažamo osnovnom i jedinom postojećom stvarnošću, istina je da unutar svake simulacije, materijalistički, empirijski i racionalni pristup vodi istom zaključku. Iz unutrašnjosti simulacije se ne može posmatrati spoljašnja stvarnost, jer bi to uništilo simulaciju i učinilo njen cilj besmislenim.
Naučni pristup stoga nam govori samo kakva je stvarnost koju doživljavamo. Ne može nam reći da li je stvarnost koju doživljavamo autentična.
Kako onda možemo biti prisutni u stvarnosti koja možda nije ni autentična?
Čak i ako je naše iskustvo okolne stvarnosti, pa i naših tela deo simulacije, mi smo ipak autentični. Čak i ako smo došli u ovu stvarnost iz Arhea, ovde smo sada, u ovom trenutku, i to je jedino mesto gde možemo biti prisutni. Naša unutrašnja stvarnost je uvek autentična, samo je trebamo pronaći i osetiti.
Budući prisutni ovde i sada, možemo pronaći unutar sebe sigurnost, smirenost i mir, koji nam omogućavaju da se suočimo s nesigurnošću i haosom spoljašnjeg iskustva bez anksioznosti ili preplavljenosti, omogućavajući nam da od stvarnosti koju doživljavamo napravimo mesto gde možemo napredovati, voleti i cvetati, ispunjavajući kako sopstvenu svrhu, tako i svrhu ove simulacije, kakva god ona bila, i kada dođe vreme, možemo se sa radošću vratiti Arheu.